Naslovna strana

“Bila je to majka Dragana Babića, koja mi je omogućila susret sa Jelisavetom. Sećam se da je taj intervju snimljen jednog nedeljnog jutra na travnjaku Kalemegdana. Tada je princeza Jelisaveta znala da izgovori na srpskom ‘kako si Mira’. Tek je počinjala da uči srpski, čvrsto rešena da se u Srbiju vraća češće.

Od prvog dolaska u Srbiju, kada je došla samo na kratko kao supruga peruanskog diplomate i vizu na brzinu dobila u Budimpešti – Jelisaveta Karađorđević nije prestajala da se bori za istinu. Želela je da dokaže da njen otac knez Pavle nije kriv i da nije izdao zemlju.

Od tih prvih dana dolaska u Srbiju, pratila sam Jelisavetu Karađorđević u njenim akcijama kada god sam mogla. Želela sam da saznam sve o porodici koja je nosila žig srama samo zato što nije bila shvaćena i što dela kneza Pavla nisu bila pravilno tumačena.

Imala sam priliku da u njenom njujorškom stanu viđam predmete iz kuće porodice Demidov,  iz porodičnog letnjikovca u Firenci, stvari porodice Romanov… Boravila sam u kući u Parizu koju sam u jednoj od emisija nazvala ‘kućom izgnanstva’ u kojoj je porodica  stanovala nakon mukotrpnog progona u Keniju i gde se knez Pavle suočio sa smrću svog voljenog sina Nikole. Bila sam u toj kući u Parizu i danima je nisam napuštala živeći istoriju svoje zemlje, a da o tome nisam ništa znala. Toga nije bilo u našim udžbenicima istorije. Kuća u Parizu u 16. arondismanu bila je tako otmena, nenametljiva i skromna, uredna, kao da su ukućani izašli samo na tren. Bila je to kuća u koju se vratila Jelisaveta Karađorđević prvi put posle dugog odsustvovanja, nakon naglog odlaska iz roditeljskog doma, kada je imala 23 godine. Nije mogla da gleda tužne i razočarane roditelje. U toj kući zajedno smo čitale pisma njenih roditelja. Sve je bilo tu, osim pisama između 1941. i 1945. godine. Neko ih je već odneo. Boraveći u toj kući, imala sam utisak da je vreme stalo. Bilo je dosta pisama, beležaka. Bile su tu haljine kneginje Olge, knjige kneza Pavla, našle smo i dnevnik koji opisuje šta je sve mučilo njih dvoje u izgnanstvu. Zajedno smo jednog dana posetile i kneginju Olgu u jednom domu za stare pored Pariza. Tada sam je prvi put videla. Svetska štampa i list ‘Royalty’ zabeležili su na 15 strana taj susret i sve što se sa porodicom događalo. Bila je to senzacija. Godine 1994. Kinoteka je te emisije uvrstila u svoju dokumentaciju kao prvi autorski novinarski materijal. Kneginja Olga Karađorđević tada je prvi put nakon Drugog svetskog rata viđena na filmu.

U okviru emisija ‘Ekskluzivno’ koje radim bilo je emitovano nekoliko dokumentarnih emisija koje su vodile do istine. Ljudi su se tada prvi put suočili sa životom porodice Karađorđević koja je živela daleko od svoje zemlje, a bila duboko utkana u našu istoriju.

Uradila sam ukupno šest emisija koje su se bavile porodicom Pavla Karađorđevića. Bila sam u situaciji da na autentičnim materijalima učim istoriju svoje zemlje. (…)

Istraživanje je trajalo 22 godine. Kada god bih došla do novih saznanja, nastajala bi nova emisija. Obilje lične dokumentacije sa kojom sam se suočila – dalo mi je neke do tada nepoznate podatke o previranjima pred sam rat kao i o situaciji u kojoj se knez Pavle našao. Imao je samo jednu želju – da što manje stradamo. (…)”