Kneginja Jelisaveta u emisiji “Lideri sa Kostom Petrovim”

Nj.K.V. Princeza Jelisaveta Karađorđević » Vesti » Kneginja Jelisaveta u emisiji “Lideri sa Kostom Petrovim”

Kneginja Jelisaveta u emisiji “Lideri sa Kostom Petrovim”

January 26th, 2012

Uvaženi posetioci,

Televizija “Alfa” iz Makedonije je u subotu, 21. januara 2012. godine, na svom kanalu prikazala najnovije izdanje serijala “Lideri sa Kostom Petrovim” (Lideri so Kosta Petrov) pod naslovom “Knez Pavle – čovek iza mita”, u kome je gostovala princeza Jelisaveta Karađorđević. Povod za ovaj ekskluzivni intervju bila je nedavna rehabilitacija kneza Pavla, pa je Kneginja u razgovoru sa Kostom Petrovim, autorom TV emisije, otkrila više pojedinosti o istorijskim okolnostima koje su dovele do potpisivanja Trojnog pakta.

Govoreći o svojoj misiji razotkrivanja istine o vojnom puču od 27. marta 1941. godine – punih sedam decenija skrivane od javnosti – princeza Jelisaveta je istakla značaj čina kojim je Viši sud u Beogradu poništio odluku o proglašenju kneza Pavla ratnim zločincem i izrazila nadu da će uspeti da posmrtne ostatke svog oca prenese na Oplenac.

Kosta Petrov je ovu priliku iskoristio da od Kneginje sazna i nešto više o njenim vezama sa evropskim kraljevskim porodicama, realizaciji dugometražnog igranog filma o životu kneza Pavla, i planovima za budućnost.

Delove ovog intervjua prenosimo i na našem sajtu:

– Dva datuma imaju veliki značaj u Vašem životu: prvi je 27. mart, a drugi je 13. decembar. (…) Da počnemo od 27. marta. Nema mnogo ljudi u Makedoniji i u regionu koji su svesni toga šta se zapravo dogodilo tog dana.

Ni ovde to narodu nije poznato. Ako pitate ljude na ulici šta znaju o 27. martu, odgovor je: “Ne znam ništa o tome.” Zato mi se čini da je dobro razgovarati o tom događaju.

– Koje je Vaše prvo osećanje kada se pomene 27. mart?

Pa, to je kombinacija oba datuma koja ste pomenuli, zato što odjednom osećam ogromno olakšanje, da je gotovo. To je bio veoma dramatičan trenutak u našim životima – životu moje porodice, mom životu, i u životima svih u ovom regionu, jer se ta ogromna eksplozija tako brzo dogodila i uništila zemlju. Da smo uspeli da preživimo još samo tri nedelje i dobijemo pomoć od Engleske ili Amerike u odbrani od Nemaca, mogli smo da ostanemo neutralni i spasimo milion i po ljudi koji su poginuli još tokom prve nedelje sukoba.

Zaista je strašno kad pomislite da je moj otac okrivljen zato što je pokušao da sačuva svoju zemlju. Proglasili su ga izdajnikom, dok je on zapravo samo pokušao da očuva celovitost ove zemlje, jer je kralju Aleksandru obećao da će je štititi i neokrnjenu predati njegovom sinu Petru, u čemu nije uspeo. Do kraja života je smatran izdajnikom zato što je vršio svoju dužnost. A ustvari, da smo ga poslušali… Klauzule koje je dobio od Hitlera bile su tako povoljne da nemačkim trupama nije bilo dozvoljeno da ikad pređu preko teritorije naše zemlje. On je kod Hitlera izdejstvovao ono što niko drugi u čitavoj Istočnoj Evropi nikad nije dobio. Neverovatno je i prilično užasno to što je 70 godina bio kažnjen ni za šta.

Ali, istovremeno je i predivno što je sve gotovo i što najzad narodu u celom regionu možemo da kažemo istinu o tome šta se zaista dogodilo. Mislim da je najvažnije to što konačno znamo da su komunisti izmislili sve te neistine o ovom događaju, da su lagali decu u školi i da su svi odrasli sa sasvim pogrešnim utiskom. Ovo zaista može sve da promeni i možemo da krenemo napred, znajući istinu. Možda sam naivna, ali stvarno verujem da je to dobar početak.

– Zašto je knez Pavle imao tako mnogo neprijatelja?

Zato što su svi imali koristi od toga (proglašenja kneza Pavla izdajnikom, prim. prev.). Britanci nikad nisu hteli da priznaju da su napravili grešku kada su potkupili ovdašnje generale, a nakon dolaska komunista na vlast, to je predstavljalo odličan izgovor za otimanje tuđe imovine, i to ne samo naše. U suštini se dogodilo to da ja, recimo, kažem da ste vi ubica, i da zbog toga neko ima pravo da ukrade vašu imovinu. To važi za hiljade ljudi u ovoj zemlji o kojima se govorilo da su fašisti, ili da su protiv države, ili da su učinili nešto pogrešno – to su sve bili izgovori da im se oduzme ono što su posedovali. Sada će postojati obaveza da se vrati ono što je oteto – mnogim ljudima, ne samo meni. Nadam se da će i drugi imati koristi od ovoga.

– Dakle, 27. marta 1941. godine dogodio se državni udar?

Da, dogodio se puč. Nažalost, Britanci su pripremili ovaj državni udar i ogromnom svotom novca potplatili pohlepne generale, željne vlasti. Za mene su ti generali izdajnici, jer su uzeli novac. Ako ste bogati i moćni, možete potkupiti bilo koga; to nije baš privlačno, ali se dešava svuda u svetu. Ali, ako ste glupi, mali i primite mito – izdajnik ste.

– Ali, Vaš otac je bio veoma probritanski nastrojen. Zašto su onda Britanci tako postupili?

Zato što su želeli da nas nateraju da uđemo u rat. Bili smo slabo naoružani, ali su rekli: “Ne tiče nas se, morate da napadnete Nemačku.” Moj otac je odgovorio: “Da li ste ludi, kako mogu da napadnem Nemačku? Moja zemlja će biti bombardovana i uništena za nekoliko dana!” Tako se i dogodilo, kao ispunjenje nekakvog proročanstva. Naravno da tada nisu mogli da priznaju šta su učinili. Ja sam ovo sve saznala tek 1989. godine, kada sam došla do tajnih dokumenata britanskog Forin ofisa (SOE); sprijateljila sam se sa direktorom ove službe, i on mi je rekao: “Znam zašto želiš ove dokumente i daću ti ih.” Tako sam otkrila ko je stajao iza puča, koliko ga je platio i ko je taj novac primio. Mislim da sad znam ono što čak ni moj otac, nažalost, nije znao.

Insert iz emisije “Lideri sa Kostom Petrovim” u kojoj je gostovala princeza Jelisaveta

(…)

Uhapšen je (knez Pavle, prim. prev.) u sred noći, u vozu, na putu za Sloveniju. Sproveden je u Beograd, gde mu je rečeno: “Morate smesta da abdicirate, u protivnom ćete vi i vaša porodica biti streljani”. Dali su nam četiri sata da se spakujemo. Pretpostavljam da smo spakovali najneophodnije – odeću, nešto nakita, ukrcali se u voz i otputovali.

Sećam se noći tog 27. marta, kako smo sedeli na stanici i čekali voz, bilo je hladno i veoma strašno. Imala sam samo četiri godine i nisam razumela šta se događa. Bila je kasna noć, mislim da je bilo 11 sati, ušli smo u voz, a na peronu su stajali neki Englezi koji su došli da nas pozdrave. Izgledalo je da su veoma ljubazni i prijateljski raspoloženi. Kasnije sam saznala da su po povratku u poslanstvo otvorili šampanjac, jer su bili zadovoljni što je puč uspeo.

Insert iz emisije “Lideri sa Kostom Petrovim u kojoj je gostovala princeza Jelisaveta

(…)

– Da li održavate kontakt sa evropskim kraljevskim porodicama?

Da, u kontaktu sam sa svima.

– Sa kojim rođakom ste najprisniji?

Najbliskija sam sa Kentovima, jer su oni deca sestre moje majke. Nedavno sam bila u Italiji sa princom Majklom od Kenta, u februaru ću ići na večeru sa Vojvodom od Kenta i njegovom sestrom Aleksandrom, a početkom februara imam dogovorenu čajanku sa princom Čarlsom. Lepo je što ih imam.

– Kako izgledaju ti odnosi? Kad razmišljamo o odnosima između članova kraljevskih porodica, obično mislimo na brojne formalnosti, pisanje pisama, slanje telegrama…

Hvala Bogu što postoji Internet. Šaljem blesave mejlove, posebno dvojici braće Kent: svako od nas se trudi da napiše vic koji je lošiji od onog iz prethodnog mejla. Uvek smo u kontaktu putem Interneta, čak i danas.

– A sa princom Čarlsom?

On se ne snalazi na Internetu, morate ga tražiti preko sekretarice ili ga zvati telefonom, komplikovano je.

– Šta mislite o Vilijemu i Kejt?

Divni su. Prisustvovala sam njihovom venčanju, bilo je prelepo. Njega i njegovog brata Harija znam još od kako su bili deca. Pronašla sam u svom dnevniku od pre 20 godina zapis o tome kako smo boravili kod Čarlsa na selu i igrali se žmurke i trčali unaokolo, bili su slatki dečaci. Princ Čarls je divan otac i uvek je bio posvećen svojoj deci.

– Da li mislite da će biti dobar kralj?

Mislim da hoće, jer je potpuno posvećen, doživljavam ga kao renesansnog princa. Nije nimalo površan, učestvuje u veoma značajnim poduhvatima, bilo da se radi o ekologiji, očuvanju životne sredine ili o arhitekturi. Mnogo dobrog je učinio u Rumuniji, obnovio je čitava sela iz XVIII veka koja su propadala. Isto je postigao i u Engleskoj, u Kornvolu, učinio je ta sela ekološki održivima. Ljudi ne znaju dovoljno o svim dobrim stvarima kojima se on bavi.

– Mislite li da ga mediji vole više nego ranije?

Verovatno. Ali, vidite, štampa je veoma površna, ona voli glamur, i ako niste zgodni kao Džordž Kluni – novinari vas ismevaju. Ako imate klempave uši, predmet ste podsmeha. Kad je imao devet godina, moj sin je imao klempave uši, pa sam ga odvela na operaciju, jer sam znala da će ga u školi – ako ga vide klempavog – zvati Dambo, što sam smatrala surovim. To je istina, slobodno ga pozovite da proverite.

– Postigli ste mnogo neverovatnih stvari, a rehabilitacija na neki način predstavlja zatvaranje jednog poglavlja.

Nisam još završila, moram da vratim očeve posmrtne ostatke kako bi bili oficijelno sahranjeni, sutra imam sastanak sa Patrijarhom. Moj otac mora imati zvaničnu sahranu, bio je šef države.

– A kralj Petar?

On nije želeo da se vrati. U testamentu je napisao da želi da bude sahranjen u Americi.

– Vaš otac je naglasio da želi da bude sahranjen ovde?

Ne, ništa nije rekao.

– Osećate li da je to Vaša misija?

U grobnici ma 23 prazna mesta. Moj rođak (Aleksandar Karađorđević, prim. prev.) je nekim episkopima rekao da moj otac ne može biti sahranjen tamo (na Oplencu, prim. prev.) jer nema mesta. Dva episkopa, koji su moji dobri poznanici, posetili su ga i rekli mu: “Oprostite, ali ima 23 prazna mesta”, a on je rekao: “Oh, dobro.”

– U Vašem životu je sve borba?

Da, sve je borba.

– Za kraj, Vi ste ovde, a Vaša deca nisu, ona žive u Sjedinjenim Američkim Državama.

Da vodim normalan život, provodila bih s njima više vremena.

– Ali, ko će nastaviti vašu misiju?

Dobro pitanje. Ne znam, da izmislimo pilule mladosti, da nastavim još 50 godina.

– Da li oni žele da dođu ovamo?

Katarina želi da dođe, ali oni ne mogu da zarade dovoljno novca da bi sa petoro dece živeli u ovoj zemlji. Navikli su na drugačiji životni stil, oni u Kaliforniji žive na visokoj nozi, zarađuju puno novca, snimaju filmove itd. Nemoguće je. Ako bih imala veliku kuću, i ako bismo pokrenuli stvari vezane za film (“Prince Paul – Royal Exile”, prim. prev.), ako bismo, na primer, dobili novac iz Rusije, onda bi morali da dođu. Nadam se da ću tada imati neko drugo mesto za život, ovde je veoma lepo, ali nema mesta za još petoro ljudi. Spavali su u mojoj sobi na spratu, bebe su spavale na podu, ali te bebe sad imaju osam i deset godina, pa više nije tako lako. Ne bi mi smetalo nakratko, ali nije baš praktično.

– Po čemu želite da budete upamćeni?

Po tome što sam donela malo istine u zemlju, možda doprinela da se uspostavi mir. Vidite, sve ovo nije važno samo za mene, za mog oca, ili za Srbiju. To što sam postigla takođe je važno i za Evropu, stavlja Evropu u drugačiju perspektivu. Nadam se da to može vratiti stabilnost i doneti neki spokoj ovom narodu. Nadam se da će ljudi koji vole rat prestati da ga priželjkuju, i da će žene, koje su inače mirotvorci, uspeti u nastojanju da donesu mir. Krajnje je vreme da žene vrate mudrost i inteligenciju.

Insert iz emisije “Lideri sa Kostom Petrovim u kojoj je gostovala princeza Jelisaveta