Naslovna strana

Pomen knezu Pavlu Karađorđeviću služen je u Sabornom hramu svetog arhangela Mihaila u Beogradu 14. septembra 2006. godine, na dan 30. godišnjice smrti srpskog Kneza. Službi su, uz Kneževu decu, kneza Aleksandra i kneginju Jelisavetu, prisustvovali i: princ Aleksandar, princeza Katarina, princeza Linda sa sinovima Mihajlom i Đorđem, brojne ličnosti iz javnog i kutlurnog života Srbije i predstavnici diplomatskog kora. Pomen je služio mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan, u prisustvu Njegove svetosti patrijarha Pavla i arhijereja Srpske pravoslavne crkve. Prigodan govor održao je vladika australijsko-novozelandski Irinej.

“U ovom istorijskom Sabornom hramu Svetoga Arhangela Mihaila okupili smo se danas, na tridesetogodišnjicu od usnuća u Gospodu čoveka slova i slovesnosti, čoveka lepote i umetnosti, čoveka kulture i istinskog renesansnog gospodina, našeg srpskog kneza Pavla Karađorđevića. Zajedno sa našim Patrijarhom Gospodinom Pavlom, zajedno sa našim arhijerejima, sveštenoslužiteljima i vernicima naše Svete crkve, zajedno sa njegovom porodicom, zajedno sa svima vama koji ljubite rod svoj i poštujete uspomenu na kneza Pavla, pomolili smo se Gospodu i Spasu našem Isusu Hristu, koji je Život i Vaskrsenje, za njegovu plemenitu dušu i za dušu njegove supruge kneginje Olge i sina im, kneza Nikole.

Knez Pavle, praunuk velikog srpskog Vožda, bio je po svemu nesvakidašnja pojava u našoj sredini. Rođen od oca kneza Arsena Karađorđevića i majke kneginje Aurore Pavlovne Demidov di San Donato u Sanktpetersburgu, u carskoj Rusiji, imao je deset godina kada je prvi put video Beograd, a jedanaesta mu beše kada je ostao siroče, bez majke. Odgajio ga je njegov stric, kralj Petar I Oslobodilac. U Beogradu je završio gimnaziju, a zatim je, po sopstvenoj želji, otišao u Englesku, da na Oksfordu studira istoriju umetnosti. O njemu se govorilo da je, zaista, bio – iznad maštanja subjektivnih idealista – savršen, idealan i uzoriti Beograđanin, posvećen lepoti. A lepota je okvir i neumitna kob idealnog Beograđanina, pošto je živa veza, ta naša nit, koju imamo sa večnošću; jer, lepota je sad, nikad juče niti sutra. I po rečima Isidore Sekulić: ‘Kob lepote (…) predstavlja suštinski izraz bića…’ A u traganju za izgubljenom lepotom u pojmovniku Srpstva – rukoveti, stoji najviši izraz lepote u tragičnom.

Prvi svetski rat ga je omeo da odmah završi fakultet. Posle rata, on uspešno okončava studije na Oksfordu i stiče diplomu kao Master of Arts. U Londonu upoznaje kneginju Olgu, kćer princa Nikole od Grčke i Velike ruske Kneginje Jelene Vladimirovne Romanov. A o princezi Olgi se govorilo da je bila najlepša princeza Evrope! Venčali su se u Beogradu, oktobra 1923. godine. Ona mu je podarila troje dece: kneza Aleksandra, kneza Nikolu i kćer – kneginju Jelisavetu.

Budući od rane mladosti veliki ljubitelj lepih umetnosti, posebno slikarstva, knez Pavle je odmah počeo da radi na osnivanju svog muzeja. I početkom 1929. godine, ovde, preko puta ovoga svetog Sabornog hrama, u Konaku kneginje Ljubice, počeo je sa radom Muzej savremene umetnosti, delo ovog velikog zaljubljenika u lepotu. On i njegovi prijatelji iz Evrope darivali su prvu takvu instituciju u Srba mnogim slikama proslavljenih umetnika. Kralj Aleksandar I ga je 1933. godine imenovao za direktora svih muzeja Kraljevine Jugoslavije. A onda, desila se tragična smrt njegovog brata od strica, viteškog kralja Aleksandra I u Marseju, 9. oktobra 1934. godine. I knez Pavle postaje prvi Namesnik mladome nasledniku prestola, kralju Petru II. Preuzimajući ovu odgovornu dužnost, dao je zakletvu da će očuvati kraljevinu do punoletstva Petrovog.

I, na njegova pleća odmah se svalila velika odgovornost: očuvanje celovite države, kao i mirenja svih onih antagonizama koji su izbili na površinu stvaranjem nove države. Na unutrašnjem planu imao se suočiti sa raznobojnom politikom i nezadovoljstvom političara, a u spoljnim poslovima sa sve većim slabljenjem saveznika. Duboko svestan svojih odgovornosti, sve napore je ulagao kako bi postigao skoro nemoguću ravnotežu u spoljnoj i unutrašnjoj politici. Ipak, sam je u to vreme zapisao: ‘Moje jedino uporište je umetnost i ona mi nadoknađuje mnoge stvari.’

Već početkom 1935. godine osnovao je Muzej koji je poneo njegovo ime. Taj muzej odmah je postao svetski poznat i priznat je i danas – iako ukinut na surov način i trenutno nepostojeći – mit, svetla uspomena, ne samo Beograđana, već i svih sofisticiranih Evropejaca. Sa njim je knez Pavle ostavio o sebi spomen, kako što su to nekada činili najbolji srpski vladari – Sveti Nemanjići – graditelji crkava-zadužbina, remek dela srpske civilizacije i kulture. Dovoljno je danas samo pogledati njegovu kolekciju slika u Belom dvoru, pa odmah razumeti kakvim je ukusom za lepo on bio obdaren. I zaista, na čelu države u kojoj je Srbija uložila sve što je imala, u najburnijem periodu novije evropske istorije, nalazio se princ – mecena lepih umetnosti, istinski plemić koga je Jovan Dučić uporedio sa slavnim firentinskim renesansnim Medičijima.

U nemiru početnih vihora Drugog svetskog rata, na osnovu činjenica i logičkog razmišljanja, uvideo je Knez namesnik da Jugoslavija mora sama, bez ičije pomoći, da uredi svoje odnose sa pretećim svetskim silama. Knez Pavle je bio duboko svestan da njemu lično preti velika opasnost. Ali znao je da se žrtvuje za veću stvar. Bio je superiorna ličnost. Sećao se stradanja našeg naroda u toku Prvog svetskog rata, i po svaku cenu želeo je da izbegne nove golgote. Raslo je njegovo ubeđenje da nema ozbira preko kojih ne bi trebalo preći za spas svoje države i naroda da bi se izbeglo još jedno nezapamćeno stradanje.

I on, kao odani državni poglavar, opredelio se za mir svom narodu i postao je prva žrtva neizbežnog bremena svoje tragične epohe. Po svom hapšenju, prisutnom vojnom svešteniku Knez je rekao: ‘Jadni Srbi, šta će s njima biti?’ I pod pretnjom smrću, morao je da potpiše ostavku. Dato mu je četiri sata da se spremi za put. U ponoć, tog sudbonosnog dana 1941. godine, sa svojom porodicom knez Pavle je napustio prestonicu. U Grčkoj je predat i sprovoden u Egipat. Zatim je čitava porodica deportovana u Keniju. Imali su da budu izolovani, usred džungle, na obali jezera Naivaša. Praunuk Karađorđev je tako započeo svoje dugo izgnanstvo. Posle Drugog svetskog rata, on je poživeo do 14. septembra 1976. godine. Dana 12. aprila 1954., Knežev mlađi sin Nikola, u koga je on polagao svoje najveće nade, izgubio je život u automobilskoj nesreći. Kneginja Ogla je preminula 16. oktobra 1997. godine.

Istorija tek ima da nam kaže koliko je dobro želeo svome narodu. I da je, nažalost, ponajviše od svojih sunarodnika, bio sprečen da izvrši svoju dužnost do kraja. On je hrišćanski sve podneo. I naš narod je postradao. Sudbine Kneza i naroda su srodne.

Prošlo je 65 godina od njegovog izgnanstva. Ispunila se ‘punoća vremena’ da se veliki izgnanik vrati svojoj Srbiji i da se zemni ostaci kneza Pavla, kneginje Olge i kneževića Nikole vrate u svoju zemlju i sahrane u porodičnoj grobnici, a njegov voljeni muzej da se otvori i da nam bude izvor koji će nas sveukupno voditi  od lepote do istine. Amin! Bože daj!

Neka je večan spomen blaženopočivšem knezu Pavlu Karađorđeviću!

(BESEDA EPISKOPA AUSTRALIJSKO-NOVOZELANDSKOG G. G. IRINEJA povodom 30. godišnjice upokojenja kneza srpskog Pavla Karađorđevića i njegove supruge kneginje Olge i sina kneza Nikole – 14. septembar 2006. godine, Beograd)

Saznajte više…

• Pogledajte video-snimak pomena knezu Pavlu