Naslovna strana

Izdavačka kuća „Zlatna knjiga“ iz Beograda do sada je objavila četiri bajke koje je napisala princeza Jelisaveta Karađorđević. Publika je najpre mogla da čita bajku „Jabuka i lepitr“, a za njom su usledile i „Saša, ciganski pas“, „U carstvu duge“ i „San maloga Karađorđa“. Prva svečana promocija „Jabuke i leptira“ održana je u Skupštini Beograda u simboličnom trenutku – 27. marta 2001. godine u 18 časova – tačno u vreme kada je Princeza, 60 godina ranije, pošla u izgnanstvo.

Tokom 2001. godine održano je preko 100 promocija, tokom kojih se princeza Jelisaveta susrela sa mališanima iz čitave Srbije i predstavila im svoje knjige. Fondacija princeze Jelisavete i „Zlatna knjiga“ su četvrtinu prihoda ostvarenih na svakoj od promocija donirali lokalnom vrtiću ili bolnici.

Bajku „Jabuka i leptir“ princeze Jelisavete Karađorđević sa engleskog na srpski jezik prevela je dr Ranka Kuić, čuveni prevodilac, profesor univerziteta i akademik, stručnjak koji se ubraja u 2000 najistaknutijih stvaralaca na svetu.

Dr Ranka Kuić je 2001. godine za dnevni list „Politika“ opisala svoje utiske o bajci „Jabuka i leptir“:

„Jedan neočekivan doprinos srpskoj poeziji

Pre nekoliko nedelja doživela sam čast da me direktor „Zlatne knjige“ u Beogradu poseti i zamoli da prevedem jednu pesmu u prozi, sa slikovanim završetkom, iz pera princeze Jelisavete Karađorđević, napisane na engleskom jeziku. Naglasio je da je gospođa Karađorđević izričito tražila da upravo ja budem prenosilac te pesme sa engleskog na srpski jezik. Sa nevericom sam pročitala besprekorno urađeni original, i veoma sam se iznenadila: priložena pesma u prozi prevazilazila je moja očekivanja. Moglo se pretpostaviti da je želja izdavačke kuće bila da afirmiše prvenstveno samu ličnost, princezu koja se posle dužeg vremena za stalno vratila u Srbiju. Međutim, ta kraća pesnička tvorevina takva je da bi činila čast svakoj talentovanoj pesnikinji bez obzira na njeno poreklo i titule. Predloženo delo nosilo je naslov ’The Apple and a Butterfly’ (Jabuka i leptir).

Pesma počinje kao svaka starinska bajka: ‘Bila jednom jedna,…’. Opisana je lepa, sjajna, rumena jabuka na jabukovom stablu. Sam početak me podsetio na velikog velšanskog pesnika, anonimnog, koji je pesmu ispevao kao da je on sam Mirdin (Merlin), slavni žrec-bard – legendarna ličnost drevne kamrijske (velšanske) poezije iz petog ili šestog veka. Sva podstaknuta velšanskom poezijom (koju sam upravo prevodila), i privučena radoznalošću: kako to piše naša lepa princeza?, pristupila sam čitanju, i odmah prevođenju, te pesničke tvorevine na naš jezik.  (…)

Šarmantna i skromna princeza, koja se posle tako dugog vremena vratila u svoju otadžbinu, donela je sobom novu svežinu: jedan svečani ulazak u našu srpsku književnost; i ne samo to, nego i nenametljivim podtekstom filozofske sadržine, izrekla je i ono što su drugi veliki pesnici i mislioci tokom dugih vekova pominjali, na šta su upozoravali. Kao i jedinstveni, uzvišeni, engleski liričar Persi Biš Šeli u svojoj, na oko setnoj, ali po poruci optimističkoj kratkoj pesmi ’Music when sweet voices die’ (u mom slobodnom prevodu: Kad nežne svitke tihi zamre ton…), tako i naša Jelisaveta, na sebi svojstven način, upozorava na činjenicu da nema konačnog kraja, da ništa ne nestaje večno, da sve nastavlja da postoji, možda u drugačijem obliku, ali ipak sve ima svoj dalji vek, svoj nastavak. Tako je sjajna, rumena Jelisavetina jabuka sa drevnog jabukovog stabla (tog simbola trajnosti kao kod Mirdina), umirući pružila utočište budućem leptiru, kojemu je svojim telom dala hranu i tako produžila život, a nežni leptirić je, kao u znak zahvalnosti, poneo na oba svoja krila po jednu malu sliku jabuke, na taj način, zaključujemo, slaveći večiti princip reinkarnacije i večnosti; smrt jednog bića odmah pruža postojanje drugom, kao talas mora koji, čim se rodi, nestaje u drugom.

Nemam nameru da prepričavam ovu pesmu: ona najbolje govori sama za sebe i po sebi. Želela bih samo da dam izraza svome oduševljenju i da naglasim koliko je bio u zabludi inače veliki mislilac i republikanac, Tomas Pejn (Thomas Paine) kada je, isuviše pun predrasuda protiv svih plemića, uzviknuo: ’Nobility – no ability!’ (Nobilitet – ne-abilitet, tj. plemstvo – nesposobnost), jer zar nema primera u svetskoj povesti da su neki plemići bili zaista sposobni, a neki i dobri književnici?

Ovo je veliki vek u svetskoj istoriji: pale su mnoge predrasude, a, evo, i naša srpska poezija doživljava i danas dostojan prilog od jednog raspevanog potomka nekadašnje monarhije. Pa zar to nije u duhu opšte demokratije?

Možemo samo poželeti i od naše Jelisavete, da novim prilozima na polju književnosti i dalje korača, nadahnuto i uspešno, dičnom stazom naše i svetske literature.“

Saznajte više…

Pogledajte video snimak – mali pregled preko 100 promocija bajke „Jabuka i leptir“ održanih tokom 2001. godine:

1. deo

2. deo