Naslovna strana

Časopis “Nedeljnik” je objavio intervju sa princezom Jelisavetom Karađorđević, pod naslovom “Muzej je dar moga oca srpskom narodu”.

“Moj otac se zaista mnogo razumeo u umetnost i to je bila njegova ljubav, zato je i napravio tako fantastičan muzej, prvi takav na Balkanu

Knez Pavle Karađorđević je muzeju koji danas nosi ime “Narodni muzej” – i čije ponovno otvaranje se još uvek čeka – poklonio 440 slika i 58 skulptura. A danas nema ni naznaka o njegovom daru muzeju koji je od 1935. do 1944. nosio njegovo, a zbog “specifične” situacije sa renoviranjem Muzeja, što se šire javnosti tiče, nema ni naznaka tim slikama i skulpturama.

Najava novoizabranog predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će kabinet šefa države preseliti u nekadašnji SIV, a da će se Novi dvor na Andrićevom vencu iskoristiti za “muzejske svrhe”, ponovo je pokrenula pitanje o obnovi i Muzeja kneza Pavla koji je u međuratnom periodu bio među najsavremenijima u Evropi.

Prizemlje Muzeja kneza Pavla kojim je upravljao naš najveći istoričar umetnosti Milan Kašanin, je prikazivalo predmete materijalne kulture iz praistorije, antike i srednjeg veka. Prvi sprat su krasili spomenici jugoslovenske umetnosti 19. veka, a na drugom spratu nalazila se zbirka savremene evropske umetnosti…

Jelisaveta Karađorđević, ćerka kneza Pavla, kaže da je najfascinantnije u priči o muzeju što je njen otac imao toliki osećaj za umetnost “da je znao da su impresionisti tako veliki umetnici, čak i kada nisu bili u modi”.

“To je divna kolekcija, nešto su bili pokloni, neke predmete smo mi kupovali. I to je odvojeno od zbirke u Belom dvoru, tamo su bile njegove privatne slike. Ovo je bio njegov dar srpskom narodu”, kaže Jelisaveta Karađorđević. Ona za Nedeljnik govori zašto je važno da se obnovi muzej njenog oca.

Da li očekujete da će doći do obnove Muzeja kneza Pavla?

Bilo bi dobro da se odvoji iz muzeja ono što su njegovi pokloni, a ima preko 400 umetničkih slika i predmeta, koji verovatno stoje negde u podrumu. Koliko dugo je zatvoren muzej, nemamo pristup tamo i ne znamo kakva je situacija, da li su te slike sačuvane. Taj podrum nije najbolje mesto za slike, svakako.

Prvi put kada sam posetila Narodni muzej, a bilo je to 1988. godine, nisam znala ni reč srpski, pa su mi prevodili. I tadašnji direktor je mislio da sam došla da uzmem slike nazad. To je neverovatno.

Bila sam šokirana. Ja vam poklonim nešto i dođem kod vas na večeru da uzmem nazad poklon. Pa gde to ima?

Važno je da se razume da su te slike poklon mog oca muzeju i tako treba da ostane.

Da li ste sa ocem pričali o muzeju?

Otac je stalno pričao o umetnosti. To je bio njegov hobi. On nije diplomirao istoriju umetnosti kako mnogi pogrešno navode. On je diplomirao literaturu i istoriju, a zbog lošeg prevoda nastaje greška. Ali, on se zaista mnogo razumeo u umetnost i to je bila njegova ljubav.

Zato je i napravio tako fantastičan muzej, prvi takav muzej na Balkanu. Ima i onih, poput Nikole Kusovca, koji govore da moj otac ništa nije uradio, da nije kupovao slike i da ih nije poklanjao. Zašto on to govori, to je za mene misterija.

Da li očekujete otpor ideji da se obnovi muzej sa imenom vašeg oca, imajući u vidu kako se tumači njegova uloga u istoriji?

Mladi ljudi bi to prihvatili, jer oni ipak znaju malo više o našoj istoriji. On je rehabilitovan, pre pet godina je organizovan prenos njegovih zemnih ostataka iz Švajcarske uz državne počasti. Tu ne postoje problemi.

Nedavno sam slušala profesore koji govore da je šteta što narod nije prihvatio njegovu politiku, da bi to spasilo Jugoslaviju i živote više od milion ljudi. Tek sada se malo više razmišlja i vidi se ko je on bio. Mislili su da je bolje grob nego rob, ali ropstvo nije bilo u pitanju nego neutralnost. A to je velika razlika.”

Intervju je objavljen na sajtu i u novom broju časopisa “Nedeljnik”.