Naslovna strana

Uvaženi posetioci,

Centar za istraživanje pravoslavnog monarhizma (www.czipm.org) preneo je članak “Duh jedinstva” čuvenog britanskog autora Huga Vikersa (Hugo Vickers) o sahrani kneza Pavla, kneginje Olge i kneževića Nikole Karađorđevića na Oplencu, izvorno objavljen u decembarskom broju (2012) britanskog magazina “Majesty”.

Kako je navedeno na sajtu Centra, ovaj članak je značajan pre svega zbog interesantnih svedočenja o britanskoj zaveri koja je dovela do državnog udara od 27. marta 1941. godine, a o kojoj se sada otvoreno piše i u samom Londonu.

Tekst je prevela Danka Mrđenović, a ovde citiramo odabrane segmente.

“Duh jedinstva

U crkvi Sv. Đorđa na Oplencu 6. oktobra je služena veličanstvena liturgija povodom sahrane Kneza Pavla od Srbije, njegove supruge Kneginje Olge i njihovog sina Kneževića Nikole. Prisustvovao je i kraljevski životopisac Hugo Vikers (Hugo Vickers).

Bio je ovo poslednji korak na dugoj stazi pomirenja između Kneza Pavla i srpskog naroda. Konačno, čovek koji je bio Regent od 1934. do 1941. dobio je poslednju počast njegove zemlje i sahranjen je u porodičnoj grobnici Karađorđevića.

(…)

Iako politika nije bila njegova prva ljubav, Knez Pavle je bio uspešan kao Regent, pokušavajući da pomiri Srbe, Hrvate i Slovence i sačuva celovitost Jugoslavije za mladog Kralja. Međutim, kada je izbio rat, on se našao u nemogućoj poziciji. Kao ubeđeni anglofil, bio je svestan da su šest od sedam susednih zemalja stale na stranu nacističke Nemačke. Znao je da je Jugoslavija u opasnosti. Često je tražio vojnu i finansijsku pomoć od Britanaca, ali ta pomoć nikada nije stigla, te je u interesu države čuvao neutralnost Jugoslavije. Do januara 1941. interesi Jugoslavije nisu bili u suprotnosti sa interesima Britanije.

U međuvremenu, Britanska špijunska služba (SOE) je potplaćivala generale u Beogradu (dajući im i do 500,000 funti) da uklone Kneza Pavla i gurnu Jugoslaviju u rat. Potpuno verujući Britancima, Knez Pavle nije dozvolio prisluškivanje Britanskih diplomata, tako da nije bio svestan ove zavere.

Onda je Vinston Čerčil, britanski premijer, poslao poruku da neutralnost nije dovoljna; Jugoslavija se mora pridružiti ujedinjenom frontu i britnske trupe će se iskrcati u Grčkoj. Moraju da objave rat Nemačkoj. Knez Pavle je znao da bi to bilo fatalno za njegovu zemlju pa je pokušavao da odugovlači i da dobije na vremenu.

Čerčil je to komentarisao rečima: ‘Stav Kneza Pavla podseća na stav nesrećnog čoveka u kavezu sa tigrom, pokušavajući da ga ne isprovocira a svestan da se približava vreme večeri.’ On je 04. marta odbio Hitlerov poziv da potpiše Trojni pakt i odlučio je da se bori. Ali je državno Namesništvo stavilo veto na ovu odluku.

Knez Pavle je dodatno odlagao stvari insistirajući da se paktu dodaju još tri tačke – Da nemačke vojne trupe neće prolaziti kroz Jugoslaviju; da će Nemačka poštovati integritet njegove zemlje; i da Jugoslavija neće biti obavezna da uđe u rat osim ako sama tako ne odluči. Njegova Vlada je 25. marta potpisala ovakav pakt.

Dva dana nakon potpisivanja pakta, srušen je u državnom udaru pokrenutom od Britanaca; u roku od 10 dana Hitler je osvojio Jugoslaviju i uništio je.

Knez Pavle je sa porodicom prisiljen da ode u egzil, najpre u Kairo, zatim u Keniju (gde se nalazio u kućnom pritvoru) i konačno u Južnu Afriku. Dugi niz godina patio je od akutne depresije. Značajan preokret desio se kada su ih, uprkos savetima britanskog ministarstsva spoljnih poslova, posetili Kralj Džordž VI i Kraljica Elizabeta na njihovoj turneji po Južnoj Africi 1947.

(…)

Od 1940-ih, Knez Pavle je živeo pod stigmom ‘izdajnika i kvislinga’. Nazivan je izdajnikom od strane Britanaca- jer je bio patriota, a kasnije ratnim zločincem od strane komunista 1945, što im je omogućilo da pokradu njegovu imovinu i diskredituju Jugoslovensku monarhiju. Komunisti su zabranili Knezu Pavlu da se vrati u svoju zemlju. Tretiran je užasno do kraja života.

Život je doneo još jednu tragediju Knezu – smrt njegovog omiljenog sina. Knez Nikola je rođen 1928. u Londonu gde je pohađao školu. Delio je egzil sa roditeljima u Južnoj Africi dok se nije vratio da studira na Krajstčerču u Oksfordu. Kao i njegov brat Aleksandar, voleo je da leti i bio je član Oksfordske vazduhoplovne eskadrile, gde je kasnije postao i pilot oficir Kraljevskog Ratnog Vazduhoplovstva. Započeo je karijeru u bankarstvu. Kada je Princeza Margareta bila u poseti Parizu 1951, on je pozvan da bude njen pratilac, a bio je prisutan i na sahrani Kraljice Marije 1953.

Jednog ranog jutra u aprilu 1954. Knez Nikola vraćao se kući iz Vinkfilda u njegovom sportskom kabrioletu. Na raskrsnici, kod Dačeta, automobil je sleteo sa puta u jarak i prevrnuo se na krov. Knez je bio zaglavljen uu olupini i utopio se. Kada je stigla pomoć, radio u automobilu je i dalje prenosio program strane stanice. Kneza Nikolu su prvo sahranili u Iveru, kod Kopinsa, gde je njegova tetka Kneginja Marina, Vojvotkinnja od Kenta, imala rezidenciju, a kasnije je prenesen u Lozanu.

Knez Pavle je proveo zadnje dane života u Parizu i u nasleđenoj vili kod Firence koja je bila prepuna dragocenosti porodice Demidov. Video sam ga dva puta – jednom na sahrani Kneginje Marine u avgustu 1968, i sledeće godine kada je kao Kraljičin gost bio prisutan osvećenju spomen kapele Kralja Džordža VI, noseći svoju Garter zvezdu i sedeći ispod standarda koji je visio iznad njegove stasidije do 1976. Kada je preminuo, u 83. godini, deca Kneginje Marine su prisustvovala sahrani u ime Kraljice, Princa Filipa i Kraljice majke. Sahranjen je u Lozani.

Kneginja Olga je nastavila da živi u Parizu, u Šefer ulici. Često je putovala, naročito u Švajcarsku i prisustvovala je značajnim događajima u Britaniji, kao naprimer sahrani Princeze Alise, Vojvotkinje od Atlona i venčanju Princa od Velsa i Lejdi Dajane Spenser 1981. Sreo sam je nekoliko puta, prvi put u Londonu, nakon pomena za Noela Kauarda u Vestministerskoj opatiji; a posebno se sećam susreta u Parizu kada me je njena unuka povela na ručak s njom. Bilo je nagoveštaja da bih mogao da joj pomognem oko memoara, jedne od najboljih nažalost nenapisanih knjiga, znajući kakvu priču je ona mogla da ispriča.

Loše zdravlje je doprinelo da se Kneginja Olga preseli u starački dom u Meudonu. Njen glavni posetilac bio je njen batler, koji joj je svakog dana donosio supu. Jednom prilikom je saopštila sestrama staračkog doma da će je posetiti Princ od Velsa. Nisu joj verovale i bile su vrlo iznenađene kada je on zaista došao i zadržao se u dugom razgovoru s Kneginjom. Upokojila se u staračkom domu oktobra 1997, u 94. godini.

Kneginja Jelisaveta, kćerka Kneza Pavla, godinama se borila da obnovi ugled njenog oca u Beogradu. Početkom ove godine, napokon je dobila bitku. Vrhovni Sud Srbije je doneo odluku da Knez Pavle nije bio ratni zločinac i Predsednik Tomislav Nikolić se složio da bivši Regent, njegova žena i sin treba da se vrate u Beograd radi državne sahrane sa svim počastima.

(…)

Dočekali su ih Patrijarh Srpski, Vladika Irinej australijsko-novozelandski i drugi crkveni velikodostojnici u beogradskoj Sabornoj crkvi Svetog Arhangela Mihaila. Predsednik Nikolić je takođe bio prisutan i naglasio je njegovo iznenađenje što njegov prethodnik nije odobrio ovaj povratak i ranijih godina. Glavni ožalošćeni bili su deca Kneza Pavla – Kneginja Jelisaveta sa kćerkom Katerinom Oksenberg (zvezdom ‘Dinastije’) i sinom Nikolom Balfurom, Knez Aleksandar od Jugoslavije i drugi članovi porodice.

Mnogi članovi Jugoslovenske kraljevske porodice su prisustvovali sahrani u subotu u crkvi Svetog Georgija na Oplencu, gde su im se pridružili i Prestolonaslednik Aleksandar i Princeza Katarina sa njegovim sinovima iz prethodnog braka, Knez Majkl od Kenta (nećak Kneginje Olge), Grof Hans Veit Toring i Nadvojvotkinja Ferdinand od Austrije (deca Jelisavete, sestre Kneginje Olge), Princ Nikolas od Grčke (drugi sin Kralja Konstantina), Nil Balfur (bivši muž Kneginje Jelisavete koji je napisao i značajnu biografiju Kneza Pavla) i drugi.

(…)

Posle sahrane, održani su govori ispred ogromnog zbora Srba koji su strpljivo, satima, čekali ispred crkve. U govoru pomirenja, Predsednik je rekao da Srbija otplaćuje veliki dug Knezu Pavlu i njegovoj porodici kojim se oslobađa teškog tereta. On je naglasio da je Knez Pavle za vreme svog života ‘bio istinski plemenit i nikad se nije branio od kleveta’. U svojoj besedi, srpski Vladika australijsko-novozelandski govorio je o ‘Novom danu nad prastarim podnebljem u kome je istina ponovo zablistala da bi se razneto sakupilo i vratilo u slavi!’

Ovo je zaista bio i duhovni pečat događaja kome sam imao čast prisustvovati. Članovi porodice, Vlada i Crkva u Beogradu nisu uvek delovali u harmoniji, ali te subote sve se uklopilo u veličanstvenom duhu jedinstva.

Zaslugom Kneginje Jelisavete sahrana se ostvarila i to, kao što je ona kasnije izjavila, ‘u nadi da će događaj imati pozitivan efekat na ovaj prostor i na istoriju uopšte, jer je to jako važno’.” (Hugo Vickers, Majesty, decembar 2012.)

Tekst “Duh jedinstva” autora Huga Vikersa, u prevodu Danke Mrđenović, u celini možete pročitati na stranicama sajta Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma.

Saznajte više…

• Knez Pavle konačno rehabilitovan
• Sahrana na Oplencu
• Sahrana na Oplencu – galerija fotografija