Naslovna strana

Uvaženi posetioci,

Časopis “Blic Puls” je u svom broju od 27. decembra 2012. godine objavio intervju s kneginjom Jelisavetom. Tekst “Jelisaveta Karađorđević: Princeza u potkrovlju Beograda” potpisala je novinarka Jelena Živković, a autor fotografija je Dejan Živančević. Intervju je bogato opremljen slikama zabeleženim u princezinom životnom prostoru, a već sam početak teksta dočarava toplu atmosferu koja vlada u njenom domu u Beogradu:

“U jednom prostranom i osunčanom potkrovlju u centru Beograda, kao podstanarka već deset godina živi princeza Jelisaveta, ćerka kneza Pavla Karađorđevića. Stan je na dva nivoa i prepun starinskih stvari. Odmah na ulasku, u dnevnom boravku, pored velikog prozora okićena novogodišnjim ukrasima stoje tri drveta limuna. Jedan uveliko cveta, i u isto vreme krase ga veliki žuti mirisni plodovi. Druga dva manja su limete. Takođe ima plodova. Čekamo da nam se pridruži princeza, na galeriji stana čujemo užurbane korake. A onda se pojavljuje nasmejana i srdačna, baš onakva kakvu je Beograđani viđaju dok kupuje u prodavnici, na Kalenić pijaci ili bilo kojoj drugoj pijaci u Srbiji.

Turska soba

— Dobar dan, kako ste? Jeste li videli moj limun i limete? Niko mi ne veruje, osam godina imam ovo malo drvo limete i tek sada je rodilo. Sama sam ga zasadila, iz semena koje sam osušila, a donela sam taj lajm s Kariba. A, šta kažete? — hvali nam se princeza. Odmah molimo da krenemo u obilazak stana, prepunog detalja iz vremena Kraljevine Srbije. Ili nam se bar tako čini…

— A, ne, nije sve iz tog vremena, evo vidi. Ovo su sve pirotski ćilimi i svi su s Kalenić pijace. Sve smo to kupili davno za male pare na Kaleniću. Ovaj ćilim koji je u staklu takođe je s Kalenića, on je s grbom moje porodice — pokazuje nam princeza.

— A ovaj stočić je iz „Maske”, jedne prodavnice tu u blizini. Ovaj sam dobila na poklon… Onaj trpezarijski sto sam donela iz Amerike. Samo to. Ovaj smo napravili… Sav nameštaj je iz Beograda.

Na jednom stočiću mnogo fotografija i sitnica.

— To su moji roditelji, moj deda, ovo je moj otac, moje sestre… Ovo je očevo nalivpero s Oksforda. Ova kutijica je od moje babe — pokazuje nam redom sitnice koje čine da njen dom izgleda kao muzej.

— Ovaj kutak ovde zovem turska soba — kaže princeza i vodi nas do dela dnevnog boravka u kome se nalazi drvena sofa prekrivena još jednim ćilimom iznad kog je fotografija s venčanja njenih roditelja i ordenje njenih predaka. Tu je i mali drveni sto.

— To je iz Indije, ali liči na one turske. Ovde najviše volim da sedim. U stvari, na podu volim da sedim. Nekako mi je tu najudobnije.

Iako je u Beogradu veoma dugo, princeza nema svoj stan, već je podstanarka, ali joj to, kaže, nimalo ne smeta.

— Pa, eto, na neki način to je sloboda. Ja više volim da budem nezavisna i slobodna. Ne znam da li će se nešto promeniti. Ko zna? Meni pripada samo rezidencija gde je danas crnogorska ambasada. To je od moje majke. Ali ovde mi je odlično za fitnes. Ovo je peti sprat. Kada ideš da kupiš krompire ili kada nosiš kofere, nije lako, ali ja sam jaka. Vidi mi mišiće!

(…)

Sahrana

Godinu za nama princeza će svakako pamtiti po sahrani oca i brata na Oplencu. Čim je počela priču o tome, zaplakala je. Nije se ustručavala da nam pokaže koliko joj je to značilo, ali i koliko je bilo teško.

— Veliki podvig je to za mene. Konačno, posle toliko godina, rehabilitacija i tako nešto da se desi… U stvari, bilo je lepo. To je veliki uspeh ne samo za mene već i za srpski narod, za zemlju i za istoriju. Sve se malo-pomalo popravlja. Bilo je vrlo emotivno. Najteža je bila ekshumacija kada sam bila sa sinom i ćerkom u Švajcarskoj u Lozani. Sišli smo dole u kriptu da vidimo kada su otvorili sanduk… To je bilo vrlo teško… I dosta grozno, dosta teško, naročito da vidim svoga brata Nikolu… Verovatno mi je to bilo najteže jer je on poginuo kada sam imala 17 godina i od tada ga nisam videla. I onda ga vidim tako… Eto, sudbina. Ali ima sve to i vedru stranu. Približio se početak snimanja filma o mojoj porodici za koji je moja ćerka pisala scenario. Jedan čovek iz Londona se interesuje da snimi film, igrani, onda neko drugi bi i igrani i dokumentarni.

(…)

Proja

Princeza ima sedam unuka.

— Da, sedam. Sve su ženske. Moj sin kaže da ne bi znao šta da radi s muškim detetom.

A kada nema praznika i slava, princeza vodi običan život.

— Vežbam jogu svakog jutra sama, deset-petnaest minuta. Na fitnes idem dva-tri puta nedeljno. Išla sam na plivanje, ali zimi mi je to komplikovano. Sada završavam petu knjigu bajki za decu. To je knjiga o emocijama, lošim, dobrim, pozitivnim i kako da se eliminiše ono što nije dobro. Sve je to opisano na način da deca shvate. Onda idem da kupim namirnice, jer ovde nikada nema ništa da se pojede. Ne znam kako, svaki dan kupujem nešto, a ono svaki dan frižider prazan, ha-ha-ha… Sama kuvam. Ne baš sve. Ne umem sve. Ne umem sarme da pravim, ne umem baš mnogo našu kuhinju da spremam. Strašno volim sarmu od zelja. Volim supu od koprive, to umem da pravim. Obožavam čorbe i supe kada je ovo hladno vreme. Volim da jedem, ujutro posebno volim obilan doručak. I tek posle doručka kafa. Nikada na prazan stomak. To je opasno zbog enzima. Volim jaje, sir, neko meso… Ne umem da spremam pite, jel’ to teško?

Ma nije, petnaestak minuta — kažemo.

— Gibanicu volim, moram to da vežbam. Volim pite sa zeljem, sa spanaćem i sirom.

Pitamo je da li voli proju, da li to zna da sprema.

— Ne, ne umem. A vi?

Ma naučićemo vas! Evo posle praznika – obećavamo.

— Okej, nemojte da zaboravite. Šta da nađem? Sir? Kakav? Švajcarski može?

Ne!

— Parmezan?

Ne! Običan beli sir, s Kalenića!

— Dobro, dobro, sve ću da nabavim, pa da dođete da probamo zajedno! Obećavate?

Pa zar princezu da odbijemo?!

— Aha, ha… A kafa? Jao, hoćete da sipamo tu kafu… Ohladila nam se… Evo, izvolite. Ovo je servis od moje bake Demidov. Bake po majci, iz 1860. Sve je ručni rad. Ova pozlata, sve je rukom oslikano. Svaki komad ručno, zato je sve pomalo različito… Imam ceo servis… A, zapravo ne, polomila sam jednu činiju. Da, da, bila sam besna i bacila, a posle mi je bilo žao. Vrlo je lep servis, pravi tanki porcelan. Ostaje boja na njemu ako nešto duže stoji. Kraljica u Engleskoj ima isti servis, ali je njen roze.

(…)

Svečana haljina

Princezu Jelisavetu ljudi sreću po gradu, u prodavnici, na pijaci, dok šeta, obično obučena, bez imalo pompe. Čini se da je baš zato ljudi vole. A naročito je vole u Ribarskoj banji, gde obožava da ode.

— Ja obožavam tamo da idem. Ali sve volim pešaka kroz šumu pa do Srndalja na ručak. Ali ne volim onim vozom, traktorom, kako se zove? Trucko… Mnogo je brže pešice. Tamo je prelepo. Ma ja sam svugde bila po Srbiji. Imala sam sto promocija bajki u celoj zemlji. Svako selo, salaš, grad, gradić… Svaki put je nešto novo i drugačije.

A za novogodišnje praznike, princeza Jelisaveta putuje, pa se za Božić vraća u Srbiju.

— Ja ću za Novu godnu ići u Nemačku kod brata Aleksandra, on živi van Minhena, u šumi. Doći će i brat iz Pariza, moja sestra takođe. Ona dolazi iz Salcburga jer je bila udata za Austrijanca Habzburga. Biće tamo Habzburgovci, Lihtenštajn, jer snaha Barbara je njihovog porekla, i Karađorđevići. Sudar dinastija. Da, mi i Habzburgovci znamo se odavno, možda nismo baš uvek bili u najboljim odnosima, ali sve to varira — šali se princeza.

— Srpski Božić provešću ovde. Pozvaću Mihaila, mog nećaka, i njegovu majku Lindu, Engleskinju. Ovde ćemo biti. Možda ću spremiti ćurku, još nisam odlučila.

Novogodišnja toaleta? Neka svečana haljina?

— Mislim nešto kratko. Komplikovano je da nosim dugu haljinu, moram da je zapakujem, to je komplikovano. Nešto kratko.

— A kafu nismo do kraja popili! Ohladila se skroz. Samo pričamo…

Još malo smo razgledali sitnice po stanu, objašnjavala nam je svaki detalj, sve što je deo njene prošlosti, veoma joj je važno i ima počasno mesto u stanu.

— Srećni vam praznici — srdačno nas je ispratila.”

Tekst “Princeza u potkrovlju Beograda” u celini, kao i više fotografija u punoj rezoluciji, potražite na sajtu www.pulsonline.rs.