Naslovna strana

Da li će moji roditelji i brat biti sahranjeni u porodičnoj grobnici na Oplencu

Godinama sam povremeno sanjala isti san u kome su se preda mnom nizale divlje i nedokučive planine, a iza svakog žbuna vrebala tajna. I u snu sam bila uzbuđena šetajući se po tim vrletima, nastojeći da otkrijem suštinu koju u sebi kriju.

Mnogo sam volela taj san i jedva čekala da ga opet, po ko zna koji put, iznova odsanjam. Ustvari, moja ljubav prema tom snu proizlazila je iz želje da ga doživim u stvarnom životu. Zbog toga sam u toku svojih brojnih putovanja po svetu uvek tražila te planine. Tražila sam ih Škotskoj, na Havajima, u Peruu, Americi, Švajcarskoj i na tolikim drugim mestima, ali nisam uspevala da ih nađem. U stvarnosti, uvek su bile nekako drugačije.

A onda se dogodilo čudo. Upravo sam provela deset dana u zapadnoj Srbiji i Crnoj Gori, vozeći se i šetajući se po pronađenim planinama iz mojih snova.

Uspela sam da posetim i Crno jezero i Žabljak, i toliko sam se oduševila da nemam reči da opišem lepotu tog predela.

Posle šetnje oko jezera sela sam sa grupom prijatelja da se odmorimo u kafeu hotela „Enigma“. Tu sam upoznala dva novinara i lokalnog popa. Pop se u jednom trenutku nagnuo prema meni i poverljivo mi rekao da će mi „čuvati mesto na svom groblju na Žabljaku“. „Tamo će vam, kad dođe vreme, biti udobno, a i pogled je lep.“ Srdačno sam mu se zahvalila, mrmljajući samo sebi kako sam veoma srećna što sam još živa, a ne spremna za sahranjivanje.

Ovo me je podsetilo na nešto drugo. Odavno sanjam i želim da prenesem zemne ostatke mojih roditelja, princa Pavla i princeze Olge, i mog brata princa Nikole iz grobnice u Lozani u Švajcarskoj. Otac mi je umro 1976., brat 1954., a majka 1997.

Pre tri-četiri godine, moj brat knez Aleksandar (Pavlov) i ja otišli smo kod patrijarha Pavla da ga pitamo kako to može da se izvede. Rekao nam je da prvo moramo da razgovaramo sa mojim rođakom princom Aleksandrom. Princ Aleksandar je rekao patrijarhu Pavlu da ne želi da ovi članovi porodice budu sahranjeni u porodičnoj grobnici na Oplencu, bez obzira na to što je kralj Petar Prvi Karađorđević stvorio ovo imanje za sve Karađorđeviće. To je čudan stav, jer moj otac ne samo da je školovao princa Aleksandra, nego mu je davao i priličan džeparac posle njegovog prvog braka. Ipak, poznato je da ljudi ne vole da nekom budu dužni, pa ni zahvalni.

Prošle godine sam išla kod ministra Kojadinovića, koji mi je pružio ruu i rekao da će dati sve od sebe da organizuje državnu sahranu, jer princ Pavle je ipak bio državnik. Mesec dana kasnije svi članovi Sinoda su glasali da se tela mojih roditelja i brata vrate u zemlju, ali princ Aleksandar je rekao episkopima Irineju (Dobrijeviću) i Vasiliju (Kačavendi) da nema mesta u kripti crkve Svetog Đorđa na Oplencu. Kada su mu episkopi rekli da ima 21 prazno grobno mesto, nevoljno je pristao da se princ Pavle i princeza Olga sahrane u mauzoleju, ali da princ Nikola mora na neko drugo mesto. Episkopi su ga podsetili da svi članovi jedne porodice moraju da budu sahranjeni na istom mestu.

Kao što vidite, ovo je više od sna. Ovo je izazov.

(Prvi put objavljeno u dnevnom listu „Politika“, 12. septembra 2007.)

Na fotografiji: knez Pavle i kneginja Olga u Johanesburgu, 1946. godine