Naslovna strana

Neke emocije su toliko intimne i dobro skrivene da čovek nikada ne bi pogodio šta vri u duši prvog komšije

Ceo svet, uključujući i ovu našu milu zemlju, u opasnosti je od anestezije. Postoji neko opšte osećanje panike i želje da se od svega pobegne, da se ne pati; da se gleda, a da se ne vidi; da se sluša, a da se ne čuje. Tri majmuna ne rade ništa, ne vide ništa i ne razmišljaju ništa. Naravno, to je raj za farmaceutske kompanije koje, gde god ima loših vesti ili ljudi u depresiji, prodaju još jednu bočicu „prozaka“. Štampa i televizija nas neprestano bombarduju vestima o užasnim stvarima koje se dešavaju u celom svetu. Svaki dan je zastrašujući. Vesti su uvek loše, zato verujemo u najgore o svakome i svačemu. „Oh, mora da je tačno, pročitala sam u novinama.“

Kad sam letos bila u Ribarskoj banji, jedna žena mi je rekla kako je čula da sam tamo otišla da bih se dokopala vile kralja Petra. Pogledala sam je u čudu i odgovorila da ne polažem pravo ni na jednu nekretninu u Srbiji, osim na rezidenciju vlade Crne Gore u Beogradu. Nisam je izgleda ubedila kad sam joj rekla da volim da idem u Ribarsku banju jer uživam u tom predelu i u ljudima.

Čovek može da uzme tabletu da umrtvi osećanja, ili neko žestoko piće ili napitak za uspavljivanje, a ako je bol suviše jak može da uzme veoma jaku dozu pilula za spavanje i da se nikada ne probudi. Čudne su stvari naše emocije – apatija, pohlepa, strah, požuda, gnev i ponos. Neke su toliko intimne i dobro skrivene da čovek nikada ne bi pogodio šta vri u duši prvog komšije. Ove emocije, koje su po definiciji sve negativne, upravljaju našim životima i utiču na naše reakcije još dugo posle menopauze. One su opasne i treba im se na vreme suprotstaviti. Čovek ne treba ni da ih guta, jer je to loše po zdravlje, niti da ih istresa na druge ljude, što je loše za njihovo zdravlje. Ljubav, prava ljubav, koja je konstanta, uvek prisutna, ali je često u senci, zatrpana ovim negativnim emocijama. Kako ih se osloboditi? Prvo prepoznaj osećanje, a onda ga se reši. Postoje razne tehnike, a mi možemo da odaberemo onu koja nam najviše odgovara. Čini mi se da je većina ljudi zapala u apatiju, koja je najniža emocija, najviše iscrpljuje i stvara depresiju. Takvi ljudi nisu u stanju da bilo šta pokušaju ili promene; samo se žale. Vreme je suviše toplo ili suviše hladno i sve ih boli. Tu je onda ponos ili sujeta kada, na primer, neko neće da prihvati odgovornost, jer on, naravno, nikad ne greši. Želimo da zamrznemo vreme ili da se vratimo u prošlost. Zaboravljamo da je prošlost bolno mesto na kome možemo da se zaglibimo u ogromnoj količini samosažaljenja i kajanja. To je veoma nezdravo i može čoveka da otera ka čašici ili ormariću sa lekovima! Iako se skoro približilo vreme da sat vratimo unazad, nadam se da ćemo napraviti korak napred, a ne nazad.

Sada imamo luksuz demokratije, a luksuz je to što možemo da glasamo. Možemo da se zainteresujemo za dobrobit naše zemlje ili možemo da se anesteziramo i probudimo kad bude prekasno. Rip van Vinkl je godinama spavao i kada se probudio – svet oko njega se promenio, a da on nije učinio ništa nego je spavao.

Uđimo u svet živih i ponašajmo se prema ovoj našoj lepoj planeti s ljubavlju i poštovanjem, posmatrajmo je kao raj, a kada budemo nazdravljali s dragim prijateljima moći ćemo jedni druge da pogledamo u oči sa osmehom.

(Prvi put objavljeno u dnevnom listu „Politika“, 1. oktobra 2007.)

Photo by: Irena Radinović