Naslovna strana

Milioni dolara se svake godine troše na istraživanje raka i pronađeni su lekovi za mnoge bolesti koje su odnosile brojne živote, ali niko još nije uspeo da pronađe način da iskoreni kolektivnu glupost, aroganciju, i uobraženost. Ove opasne zaraze već stotinama godina napadaju ljudske umove.

Čovek, jer ovo je  u suštini njegov svet, stvorio je Boga prema svom obličju, napisao svete knjige i odlučio da je on taj koji zna ko je Bog i šta On želi. Zamislio je i da postoji bolji svet nakon smrti, jedno lepše mesto sa poljima po kojima lebde device, čuje se muzika sa harfe i gde ima dovoljno mesta da svako može da sedne pored Svevišnjeg. Ova planeta je očigledno data Čoveku i ljudskoj vrsti da je koristi, zloupotrebljava i potčinjava, jer Čovek je superioran u odnosu na Prirodu. Ne verujem da bilo koji čovek, čak i najbolji umetnik, može da napravi ništa što bi bilo tako lepo kao cvet, zalazak sunca ili pahulja. Muzika je najbliža uzvišenom zvuku, ali i Priroda ima svoje pesme…

Dalje…

Da li će moji roditelji i brat biti sahranjeni u porodičnoj grobnici na Oplencu

Godinama sam povremeno sanjala isti san u kome su se preda mnom nizale divlje i nedokučive planine, a iza svakog žbuna vrebala tajna. I u snu sam bila uzbuđena šetajući se po tim vrletima, nastojeći da otkrijem suštinu koju u sebi kriju.

Mnogo sam volela taj san i jedva čekala da ga opet, po ko zna koji put, iznova odsanjam. Ustvari, moja ljubav prema tom snu proizlazila je iz želje da ga doživim u stvarnom životu. Zbog toga sam u toku svojih brojnih putovanja po svetu uvek tražila te planine. Tražila sam ih Škotskoj, na Havajima, u Peruu, Americi, Švajcarskoj i na tolikim drugim mestima, ali nisam uspevala da ih nađem. U stvarnosti, uvek su bile nekako drugačije.

A onda se dogodilo čudo. Dalje…

Neke emocije su toliko intimne i dobro skrivene da čovek nikada ne bi pogodio šta vri u duši prvog komšije

Ceo svet, uključujući i ovu našu milu zemlju, u opasnosti je od anestezije. Postoji neko opšte osećanje panike i želje da se od svega pobegne, da se ne pati; da se gleda, a da se ne vidi; da se sluša, a da se ne čuje. Tri majmuna ne rade ništa, ne vide ništa i ne razmišljaju ništa. Naravno, to je raj za farmaceutske kompanije koje, gde god ima loših vesti ili ljudi u depresiji, prodaju još jednu bočicu „prozaka“. Štampa i televizija nas neprestano bombarduju vestima o užasnim stvarima koje se dešavaju u celom svetu. Svaki dan je zastrašujući. Vesti su uvek loše, zato verujemo u najgore o svakome i svačemu. „Oh, mora da je tačno, pročitala sam u novinama.“

Kad sam letos bila u Ribarskoj banji, jedna žena mi je rekla kako je čula da sam tamo otišla da bih se dokopala vile kralja Petra. Pogledala sam je u čudu i odgovorila da ne polažem pravo ni na jednu nekretninu u Srbiji, osim na rezidenciju vlade Crne Gore u Beogradu. Nisam je izgleda ubedila kad sam joj rekla da volim da idem u Ribarsku banju jer uživam u tom predelu i u ljudima.

Dalje…

Mi žene smo definitivno B kategorija svuda u svetu. Da li ste znale, dame, da ako žena stane iza oltara u našoj crkvi, on mora ponovo da bude osveštan?

Nisu svi stari i duboko ukorenjeni običaji i navike dobri samo zato što ih većina slepo poštuje.

Veliko je licemerje, na primer, što se nago telo posmatra kao nešto sramotno. To je jedino što imamo, što je stvarno naše. Intimni delovei se na televiziji i filmu zamagljuju, ali je u redu prikazati uživo snimke dece izgorelog lica i unakažena tela na ulici, ili slaviti neki sadistički, nasilan film. Kako nago telo može da bude uznemiravajuće, a slike rata nisu? Bradavice hrane decu, ali se smatraju i erogenom zonom, pa ih je sramota videti. Nedavno je jedan muškarac naterao svoju lepu suprugu da gola šeta ulicom da bi je kaznio i ponizio. Umesto da se oseća lepom, verovatno se osetila užasno i postiđeno.

Dalje…

Zašto je omazivanje tanjira hlebom ružan manir u Engleskoj dok se isti takav gest u Francuskoj smatra poželjnim? Šta treba da znate ako stopirate u Iranu i u kom položaju treba da budu đonovi od cipela na Bliskom istoku?

Pre nekoliko godina jedan Englez je ručao pod šatorom zajedno sa pripadnicima jednog plemena u Arabijskoj pustinji. Na kraju gozbe glasno je podrignuo, što je mnogo obradovalo domaćine kao lep manir kojim je pokazao zahvalnost. Međutim, otišao je korak dalje i pustio vetar. To je bila najstrašnija uvreda i odmah mu je strela ubačena u rektum, što je bio njegov kraj. U Francuskoj je sasvim prihvatljivo omazati tanjir komadićem hleba, dok je u Engleskoj to ružan manir. U Engleskoj isto tako postoji izreka da pravi džentlmen koristi nožić za buter čak i kad večera sam. Ja sigurno nisam engleski džentlmen.

Teško je stalno sve raditi kako treba. Običaji su svuda različiti, ali je osmeh svuda prihvatljiv. Čovek čak i preko telefona može da prepozna da li je neko s druge strane žice prijateljski raspoložen i nasmejan. Primetila sam ponekad, kada sedim sa srdačnim i dragim ljudima koji se smeju i dobro provode, onog trenutka kad se jave na telefon njihov glas se promeni. Od veoma ljubaznog, glas postaje hladan, oštar i agresivan ili prosto pasivan i depresivan. Čim spuste slušalicu, opet su veseli.

Dalje…

Kada sam u martu bila u Indiji, sećam se da sam pitala ministra na prijemu šta misli o Titu, koji je dugo bio šef nesvrstanih i veoma popularan u Indiji. Pitala sam ga da li je Tito imao bilo kakve planove za budućnost zemlje, na primer posle njegove smrti.

„O, ne, Tito je svojevremeno rekao: ’Nisam ništa planirao i ubrzo će se posle moje smrti zemlja raspasti na deliće. Razni regioni će se odvojiti i verovatno će svi ratovati jedni protiv drugih.’“

Gledala sam premijera jedno vreme u tišini i na kraju konstatovala: „To je klasičan slučaj uzroka i posledice“. „Da“, odgovorio je, „tipični diktatori uživaju u njihovom kratkom trenutku slave, ali ne stvaraju ništa za budućnost. Malo oni ovde računa o deci i unucima koji će morati da plate cenu za njihov nedostatak vizije i sebičnost. Zaista, naši potomci uvek plaćaju visoku cenu.“

Dalje…