Naslovna strana

Mi žene smo definitivno B kategorija svuda u svetu. Da li ste znale, dame, da ako žena stane iza oltara u našoj crkvi, on mora ponovo da bude osveštan?

Nisu svi stari i duboko ukorenjeni običaji i navike dobri samo zato što ih većina slepo poštuje.

Veliko je licemerje, na primer, što se nago telo posmatra kao nešto sramotno. To je jedino što imamo, što je stvarno naše. Intimni delovei se na televiziji i filmu zamagljuju, ali je u redu prikazati uživo snimke dece izgorelog lica i unakažena tela na ulici, ili slaviti neki sadistički, nasilan film. Kako nago telo može da bude uznemiravajuće, a slike rata nisu? Bradavice hrane decu, ali se smatraju i erogenom zonom, pa ih je sramota videti. Nedavno je jedan muškarac naterao svoju lepu suprugu da gola šeta ulicom da bi je kaznio i ponizio. Umesto da se oseća lepom, verovatno se osetila užasno i postiđeno.

Seks ima grešne konotacije u mnogim religijama, a ipak rađanje je poklon svetu. Seks je tabu, a crkvene ličnosti su opsednute seksom. To je odličan način kontrole. Sigurna sam da bi, da nije tako, bilo manje seksualnih zločina i slučajeva silovanja. U velikom broju zemalja u psovkama se uglavnom pominju intimni delovi majke, isti oni koji nam daju život. U nekim društvima žene moraju da se pokriju da ih ne bi gledali. Neki sveštenici ne mogu da se žene, ali uvek drže propovedi o seksualnim gresima, mnogo češće nego o nasilju i mržnji. Homoseksualci su takođe izloženi kritikama kao grešni i neprirodni, ali oni sigurno nanose manje štete društvu od kasetne bombe u školi?

Igumanija jednog ženskog manastira rekla mi je jednom prilikom da žene moraju večno da ispaštaju zbog toga što je Eva dala jabuku Adamu. To je bio njen odgovor na pitanje zašto ona ne može da vrši službu i zašto je potreban muški starešina. Mi žene smo definitivno B kategorija svuda u svetu. Da li ste znale, dame, da ako žena stane iza oltara u našoj crkvi, on mora ponovo da bude osveštan? Jednom sam pitala sveštenika u Vojvodini da li mogu da pogledam iza oltara i on je dosta burno reagovao.

Kad sam mu rekla da je to diskriminacija, rekao je da jeste ali da on tu ne može ništa. Sećam se, imala sam 15 godina i rasla sam u Parizu, kada su mi neki katolici rekli da ću, ako se ne preobratim u katoličanstvo, otići u pakao. Rekla sam im da ne verujem u pakao, a ne verujem ni sada. Pakao je ono što su ljudi napravili od ove divne planete. Verujem da je ovo raj, a mi smo božji gosti i to loši gosti. Da postoji mesto gde svi idemo posle smrti u ovom ili onom obliku, da li bismo se ponašali bolje? Odgovor je da ne bismo.

Da li ste znali šta se dogodilo 751.? To je godina čuvenog istorijskog falsifikata, takozvane „Konstantinove darovnice“, dokumenta kojim je uspostavljena svetovna i duhovna vlast u Rimskom carstvu i značaj pape. Na njoj je bio potpisan „Konstantin“, iako je on umro tri stotine godina ranije. Pitala sam jednog sveštenika da li zna za to i da li bi trebalo reći istinu, ali je on prosto odmahnuo glavom i slegnuo ramenima. U nekim davnim vremenima cenili su se čistoća i urednost i žene su bile sveštenice, ali sve to je naglo prekinuto pre nekoliko hiljada godina. Žene ne razmišljaju mnogo o svojoj vekovnoj patnji, ali ožiljci ostaju, a diskriminacija u mnogim zemljama još traje. Napisala sam u jednom drugom članku da je ovo „Doba anestezije“, jer smo skloni da prihvatimo sve u šta ljudi žele da verujemo samo zato što nam je tako lakše. Slobodne smo da razmišljamo, a danas, sa Internetom, ceo svet je naš.

(Prvi put objavljeno u dnevnom listu „Politika“, 3. oktobra 2007.)

(Ilustracija: Adam i Eva, Albrecht Dürer, 1507)