Naslovna strana

Zašto je omazivanje tanjira hlebom ružan manir u Engleskoj dok se isti takav gest u Francuskoj smatra poželjnim? Šta treba da znate ako stopirate u Iranu i u kom položaju treba da budu đonovi od cipela na Bliskom istoku?

Pre nekoliko godina jedan Englez je ručao pod šatorom zajedno sa pripadnicima jednog plemena u Arabijskoj pustinji. Na kraju gozbe glasno je podrignuo, što je mnogo obradovalo domaćine kao lep manir kojim je pokazao zahvalnost. Međutim, otišao je korak dalje i pustio vetar. To je bila najstrašnija uvreda i odmah mu je strela ubačena u rektum, što je bio njegov kraj. U Francuskoj je sasvim prihvatljivo omazati tanjir komadićem hleba, dok je u Engleskoj to ružan manir. U Engleskoj isto tako postoji izreka da pravi džentlmen koristi nožić za buter čak i kad večera sam. Ja sigurno nisam engleski džentlmen.

Teško je stalno sve raditi kako treba. Običaji su svuda različiti, ali je osmeh svuda prihvatljiv. Čovek čak i preko telefona može da prepozna da li je neko s druge strane žice prijateljski raspoložen i nasmejan. Primetila sam ponekad, kada sedim sa srdačnim i dragim ljudima koji se smeju i dobro provode, onog trenutka kad se jave na telefon njihov glas se promeni. Od veoma ljubaznog, glas postaje hladan, oštar i agresivan ili prosto pasivan i depresivan. Čim spuste slušalicu, opet su veseli.

Svako zaslužuje osmeh, onaj od srca, a ako vam ne uzvrate na isti način, znajte da niko ne zaslužuje osmeh više od onoga ko ne može da ga pokaže. Usne ne služe samo da zatvore usta. Ljudi u Srbiji često kažu „Poštovanje“ kad se s nekim sretnu, što je divan i laskav pozdrav. Ono što je uvredljivo jeste kada pozovete neku javnu ustanovu, novine, univerzitet (ili nekog od naših konzulata u inostranstvu), a osoba koja se javi ne kaže naziv firme ili ustanove, nego odgovori na vrlo neprijatan način vičući „da“ ili agresivno „molim“ što je moguće jače. To ostavlja užasan utisak o našoj zemlji. Da li je on ljut ili nije ne predstavlja nikakav izgovor, pošto je to veoma nepristojno!

Ljutnja, naravno, stvara unutrašnji konflikt koji se mora brzo rešiti pre nego što počne da povređuje druge ljude. To je gore od loših manira, zbog toga što u takvim izlivima ima mnogo ponosa i ega. Ja to zovem „eksplozijom ponosa“ i ona više liči na snažnu oluju ili cunami, koji izaziva veliku štetu i razaranja. Možda se pitate kakve veze ima ovaj članak sa manirima, a ja kažem da su dobri maniri obično sinonim za pažnju i poštovanje prema sebi i prema drugima. Ako se čovek dobro oseća u sopstvenoj koži, biće tolerantan, blag i ljubazan prema svetu, a niko se ne boji srećne osobe.

Da ne bi bilo problema tokom putovanja, predlažem da za svaku zemlju postoje vodiči za lepo, ružno i opasno ponašanje. Ako stopirate u Iranu, ne pokazujte vozaču palac, pošto je to isto kao da ste na Zapadu podigli srednji prst. Na Bliskom istoku ne sedite tako da vam đonovi budu okrenuti prema drugoj osobi, to je užasna uvreda, mada su otisci stopala Bude sveti. U Singapuru je žvakanje žvake u javnosti gore od ružnog ponašanja, to je nezakonito! U Japanu je učtiv naklon bez stiskanja ruku, što je, mislim, veoma higijenski pozdrav, posebno zimi! Eto, vidite, svet je pun fascinantnih navika i običaja, a isto tako i lepih i ružnih manira.

(Prvi put objavljeno u dnevnom listu „Politika“, 10. oktobra 2007.)

Photo by: Irena Radinović