Naslovna strana

Princeza Jelisaveta bila je počasni gost na godišnjem dobrotvornom balu organizacije “International Children’s Heart Foundation”, sa kojom je Fondacija princeze Jelisavete realizovala jedan od najvažnijih programa u svojoj istoriji – “Helping Hearts”. Bal je održan 6. februara 1999. godine u Memfisu (Tenesi, SAD), sa ciljem da se prikupi što više sredstava za buduće kardiološke operacije životno ugrožene dece širom sveta. Svi gosti su na poklon dobili parfem “E”, a veče se, zahvaljujući Princezinom šarmu, pokazalo kao izuzetno uspešno.

Mesec mart je bio u znaku posete dr. Novika i njegovog ICHF volonterskog hirurškog tima beogradskom Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta. Fondacija princeze Jelisavete je organizovala prevoz i isporuku medicinske opreme i materijala neophodnih za operacije srčanih mana mališana. Američki lekari su operisali jedanaestoro dece, radeći bukvalno do poslednjeg trenutka, pre nego što su iz Srbije odleteli poslednjim avionom koji je, pred NATO bombardovanje, poleteo sa piste aerodroma u Beogradu.

Nastojeći da učini sve što je u njenoj moći kako bi se zaustavilo NATO bombardovanje, kneginja Jelisaveta se pismom obratila američkom kongresmenu Džejmsu Sekstonu (Honourable James Saxton):

“Srbi zaista zaslužuju kritiku: preko milion njih živi u ovoj državi, a nemaju efikasan lobi, niti su angažovali neku moćnu PR agenciju. Možda će sada, nakon uništenja Jugoslavije, po prvi put postići neku vrstu jedinstva. (…) Nekada sam verovala da će Srbi pratiti primer Albanaca, koji imaju moćan i uticajan lobi u Vašingtonu (…). Hrvati su angažovali veoma cenjenu PR kompaniju i odavno uvideli razliku između dobrih i katastrofalnih odnosa s javnošću. Srbi, iz nekog razloga, nikad nisu razmišljali na ovaj način.

Pre tri godine, u Beogradu se prvi put jasno videla sloga onda kada su svi šetali tokom četiri meseca, danju i noću. Ljudi su u međusobnoj ljubavi bili euforični, uzbuđeni što konačno nešto mogu da promene. (…) Sada će ih Amerika i Zapad primetiti, spasiti ih i pružiti šansu opozicionim partijama. Ali, to se nije dogodilo. Niko se nije ni osvrnuo, a ovaj ogromni napor je izbledeo u izmaglici ranog prolećnog jutra. Ko zna, možda su drugačiji glasovi mogli da dovedu do nekih drugih okolnosti. Male zemlje vole velike države i dive im se, ali sam tokom godina shvatila da velike države nemaju prijatelje, već samo interese.

Čelična zamka komunizma sklopila se oko Jugoslavije nedugo po nacističkoj invaziji 1941. godine, zbog čega država u narednih 50 godina nije uspela da sazri, da se normalno razvija. Moj otac, knez Pavle, bio je poslednji demokratski lider, ali su ga pojedini ambiciozni srpski generali, finansirani od strane Britanije, zbacili sa vlasti 1941., nakon čega su Nemci, za samo deset dana, u potpunosti pregazili i uništili zemlju. U međuvremenu, Tito je zavladao iz senke, stekavši kontrolu zahvaljujući mahinacijama Britanije i Sovjetskg Saveza (…). Po odlasku nacista, zavladao je još jedan talas užasa, a Titova tajna policija bila je stroga poput KGB-a. Sve religije su zabranjene, a ljudska prava zbrisana. Porodice su rasturane, ljudsko dostojanstvo gaženo, a tradicije ismevane. Tragovi prošlosti su ipak opstajali, a znam za ljude koji su se u  4 ujutru prikradali crkvi, samo da bi ih venčao sveštenik. Često i danas srećem Srbe, bilo ovde, bilo u Jugoslaviji, koji često govore šapatom, za slučaj da ih neko prisluškuje, neko ko bi ih mogao prijaviti zbog toga što su otvoreno i iskreno rekli istinu.

Srbi su uvek bili ratnici i branitelji svoje vere i teritorije, a takvim ljudima teško pada da budu saterani u ćošak i da im se postavljaju ultimatumi. Svojevremeno su ih Austrijanci pozvali da se nasele u delovima Hrvatske (koja je tada pripadala Austro-Ugarskoj monarhiji), kako bi lokalne stanovnike branili od moguće turske invazije. A onda, pre četiri godine – i to uz pomoć Zapada – više od 350.000 Srba, preko 400 godina nastanjenih u Hrvatskoj, brutalno i bez milosti je proterano iz svojih domova za samo nekoliko dana. Ovi ljudi danas čame u kampovima. Ni ovaj put nikog nije briga.

Najdalekovidiji ljudi su znali da će, posle Dejtona, Kosovo biti sledeća lomača. Dakle, sve ovo je moglo biti sprečeno. Nešto ranije u ovom veku, Zapad je takođe mogao da podrži alternativu u Nemačkoj, pa bi milioni ljudi takođe bili spašeni. Sada se užasi na Kosovu i u ostalim delovima Jugoslavije ne mogu ni opisati, a deca najteže podnose traume, progon i glad. Neka su u bekstvu, dok su druga zarobljena u Srbiji, jer potiču iz mešanih brakova. NATO će izvesno greškom bombardovati i druge nevine žrtve, a niko nam neće reći koliko njih je poginulo. Iz ove situacije niko neće izaći kao pobednik. Upravo u ovom trenutku NATO avioni ubijaju mnoge nedužne civile u Jugoslaviji. Države članice NATO saveza, besne zbog otpora, moraju da pobede ili će izgubiti obraz. Šta znači ‘pobeda’? Zar to nije samo stanje uma? Zar ne bismo već danas mogli da zaustavimo nasilje, samo ako bismo pokušali?”

Fondacija princeze Jelisavete organizovala je dobrotvornu aukciju za pomoć Balkanu u njujorškoj galeriji Teper (Tepper Galleries), 15. juna 1999. godine. Zvanice su se nadmetale za preko 160 ekskluzivnih umetničkih dela, komada nakita, uzbudljivih putovanja i zanimljivih usluga, a Fondacija je sav prihod od prodaje iskoristila za nabavku hitne humanitarne i medicinske pomoći namenjene izbeglicama i raseljenima sa Kosova.

Predstavnici Fondacije su 20. septembra na beogradskom aerodromu dočekali veliku pošiljku humanitarne pomoći iz Amerike, koja je sadržala 16 kutija medicinske opreme i 2.600 igračaka namenjenih deci-izbeglicama sa područja Kragujevca. Ovaj humanitarni paket sadržao je i proteze namenjene Zavodu za ortopedsku protetiku RUDO, kao i medicinsku opremu za dečiju bolnicu u Banja Luci.

Princeza Jelisaveta je tokom oktobra prisustvovala manifestaciji “Nedelja deteta” u Banja Luci, a tom prilikom je obišla dečiju bolnicu u ovom gradu. Nekoliko dana kasnije, Princeza i Dragan Babić su posetili izbeglički kamp na obodu Kragujevca, u kome je bilo smešteno 200 raseljenih stanovnika Kosova (Srbi, Romi i Egipćani, a čak dve trećine su bila deca), u veoma lošim uslovima: ljudi su stanovali u hladnom hangaru bez kupatila, a spavali su na vojničkim ležajevima; svima su im bile potrebne cipele, odeća, ćebad, posteljina, dušeci, hrana, higijenska sredstva itd. Fondacija princeze Jelisavete je odmah od lokalnog trgovca kupila ćebad i količinu hrane dovoljnu za jedan mesec. Poseta Kragujevcu nastavljena je na dečijem maratonu, trci na kojoj su učestvovali mališani uzrasta od 3 do 7 godina. Princeza Jelisaveta je na ovom događaju podelila mnogo igračaka, posebno se starajući da svako dete dobije barem po jednu.

Krajem decembra, Fondacija princeze Jelisavete uručila je veliku količinu proteza Zavodu za ortopedsku protetiku RUDO, a svi elementi su bili specijalno naručeni za konkretne pacijente. Zavod za ortopedsku protetiku RUDO iz Beograda dodelio je princezi Jelisaveti specijalno priznanje, kojim je izrazio zahvalnost za njen višegodišnji humanitarni rad i pomoć pacijentima ove zdravstvene institucije.

Nekoliko dana kasnije, princeza Jelisaveta je posetila centar za žene-izbeglice DUGA u Banjaluci, koji je osnovala i vodi Galina Marjanović. Centar prestavlja utočište za ove nesrećne žene, a ima za cilj da im obezbedi samostalnost i pronađe zaposlenje, što ima i terapeutski efekat. Princeza Jelisaveta se ovom prilikom srela sa oko 50 žena koje su bile angažovane na poslovima šivenja, pletenja i tkanja, kreirajući divne komade odeće. Fondacija je centru DUGA uručila 24 kutije parfema i kozmetičkih proizvoda princeze Jelisavete, a lokalna televizija je promovisala Centar u emisiji u kojoj su manekenke nosile modele kreirane u ovoj ustanovi.